Labudovi

Zimski dnevnik ljubavi

Posted by

1. mart

Rekao si mi…

Da život nije grč i nije sve ODMAH I DAJ.

Da je važno da SRCE ne vara.

Da je po snovima moguće hodati.

Da ko te jednom povredio, čuvaj se, ponovo će.

Da je bolje VOLETI, nego biti ZALJUBLJEN.

Da te vreme nauči svemu.

Da ćeš da me čuvaš.

10. februar

-Zaljubila sam se.

 – Jel? U koga?

– U tebe.

– Nemoj. Šta ako odem?

– Onda ću te voleti iz daleka.

6. februar

– Nedostaješ mi.

– To je lepo.

– Kako to moze biti lepo?

– Pa nedostajanje – nije dosta. Lepo je što ti nije dosta mene.

Ti neki razgovori četvrtkom.

20. januar

Hteli to da priznamo, ili ne, sve se u životu racuna. Svaka suza i svaki osmeh. Svaka ružna, kao i svaka blaga reč. Svako huljenje i svaka molitva. Najmanja tuga i svako zrno radosti. Svaka tajna i svaka istina. Svaki oprost, bas kao i kleveta. Svaka nada i svako pokajanje. Svako pitanje i svaki odgovor. Svaki strah, i svaka ljubav.

Sve zajedno nas čini onakvima kakvi jesmo. I samo je do nas hoćemo li se truditi da težimo svetlosti, ili cemo se kupati u vlastitom mraku. Ja se ipak nadam da idemo ka svetlu.

14. januar

– Ja sam ti ušuškan u ljubav, rekao mi je objašnjavajući svoje vazda nasmejano lice.

– Ali znas, mnogo je i dajem, dodao je to verovatno u strahu da ne pomislim da ljubav sama od sebe nastaje, pa se ne ušuškam u nešto što ona nije.

Da zapamtim da treba da daš da bi se vratilo, da ljubiš da bi ljubljen bio, da maziš da bi te život pomilivao. Da se smešiš, da bi s nasmejanima sto delio. I da želis, da bi zelju uhvatio. Ljubav se prvo oseti, pa deli i tako umnoži.

Beograd je noćas pod maglom, a negde u njemu sedi čovek ušuškan u ljubav.

8. januar

Kada god sam u životu pozelela da uradim nesto veliko, što mi se činilo nemogućim, pitao me je “Jesi li odsanjala?”. Prvo poželis, pa zamisliš, pa odsanjaš, pa ostvariš. Tako me uči.

4. januar

Uči me strpljenju i slobodi. Veri u sebe i poverenju u druge. Samopouzdanju. Ljubavi. Želji. Godinama. Osvetljava mi puteve, taba staze. Pušta me da se spotaknem, da osetim da može i da se padne. Stalno me podseća na zahvalnost. Traži da sanjam i uživa dok gleda kako se ostvarujem…

7. decembar

Ne trebaju meni nikakvi drugi znaci do očiju da spoznam ko je kakav čovek. Došle su te godine kada po brazdama oko oka shvatiš koliko se ko u životu radovao, koliko ljubavi primio, koliko čarolije doživeo, s koliko vere se budio. I tačno se vidi, ko je kakav život vodio, koliko u životu dao. Jer, osmeh, onaj od srca, što pravi brazde po licu, iako govor naše duše, uvek je dar onome ko stoji naspram vas.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s