Dušan Pejčić

INTERVJU! Pitala sam učitelja kako da nam deca budu srećna i oduševila se odgovorom: Pročitajte savete čoveka koji se decom bavi tri decenije

Posted by

Kada sam ja išla u školu, a to je bilo dovoljno davno da na sve đačke muke danas gledam s osmehom, a opet dovoljno blizu da još uvek pamtim sve Njutnove zakone, učitelji su bili osobe kojima su se deca radovala, a roditelji gotovo bespogovorno upijali svaki njihov savet. Na putu od deteta do čoveka, koji svako mora da pređe, oni su igrali nezamenjivu ulogu. Možda mi nismo zapamtili baš svaki savet koji su nam u životu dali, ali onaj najvažniji, da pre svega budemo dobri ljudi, verujem da smo usvojili.  

Jednog takvog učitelja, iz vremena mog školovanja, koji još uvek radi na stvaranju dobrih ljudi zamolila sam da odgovori na brojne roditeljske dileme. U pitanju je Dušan Pejčić, učitelj sa 30 godina radnog iskustva, zaposlen u OŠ “Miloš Crnjanski”. Dušan je takođe I autor ilustrovanih knjiga za decu Pesak i zvezde i Pesak i zvezde 2, romana za decu Muški dnevnik, Muški dnevnik 2 i Muški dnevnik 3, kao i zbirke prica za decu Glista za Jelenu.

Procitajte njegovove savete, koji ce vas usmeriti kako da radite sa decom, ali I koji ce će vas podsetiti na to da u decu koju volimo i učimo uvrstimo i ono dete u sebi.

Šta bi roditelji trebalo da pitaju decu kada dođu iz škole, kako bi dobili što bolji uvid u njihov dan, a da to nije standardno pitanje “Kako je bilo u školi?”

Izuzetno je važno da roditelji od dece dobijaju informacije o događajima iz škole. Na taj način će uspešnije pratiti svoje dete i uočavati u kom delu je potrebno da mu pomognu i pruže podršku. Umesto pitanja „Kako je bilo u školi?“, na koje mogu dobiti odgovor „super“, bolje je pitati „Šta ste danas zanimljivo naučili?“. Ovo konkretnije pitanje će pomoći detetu da u glavi „prelista“ sadržaje školskog rada i seti se o čemu je bilo govora na časovima. Ovakvo pitanje je posebno bitno kod đaka prvaka, kako bi vežbali njegovu memoriju i sposobnost da se priseti događaja dana.

Osim pitanja o gradivu, dobro je pitati i sa kim se dete igralo na odmoru, da li se desilo nešto još zanimljivo na času, u školskom dvorištu, na malom odmoru, ili o čemu je još učiteljica pričala. Dete će vrlo brzo steći sposobnost da pamti detalje, pogotovo ako roditelj pokaže radoznalost o događajima u školi. Tada pažljivo treba osluškivati dete i na osnovu odgovora o događajima u školi savetovati ga kako da postupa u određenim situacijama. Ako dete nekada opiše i situaciju koja se ne dopada roditelju, važno je da dete ne bude izgrđeno kako bi se odnos poverenja između roditelja i deteta produbljivao. U suprotnom, može se desiti da dete počne da prećutkuje bitne stvari u srahu od grdnje.

View this post on Instagram

Мушки дневник 4…у настајању (парченце) После сам размишљао о оном каменчићу што кад га бацимо у море, прави концентричне кругове од таласа. Мали су и нејаки, али далеко стигну и кад их више не видимо. Чак негде далеко и тако мајушни ударе у неку обалу. Мислим, морало би тако бити. Сваки талас који негде крене, мора негде и да стигне. Е тако и ја са Терзом. Све што он каже и кад је као неважно ја чујем и „удари“ у мене. Да ли и ја тако утичем на неког? Да ли све што кажем или урадим направи неке такве таласе који стигну до „нечије обале“. Ако јесте, онда је стварно важно шта у животу радиш или говориш. Можда је та нечија обала нежна и слабашна, па и тако малени талас направи цунами? И направи пустош и штету и кад удари и кад се врати уназад… #muskidnevnik #muskidnevnik4 #knjigezatinejdžere #prvaljubav

A post shared by dušan pejčić (@dule.pejcic) on

Šta je najvažnija stvar koju bi deca trebalo da nauče tokom školovanja?

Odgovor je svakako lak – da razmišljaju. Put do ostvarenja istog, nije. Vrlo je važno i da nauče da prepoznaju svoje jake strane, kao i da odgovore izazovima koje škola postavlja pred njih. Potrebno je i da se nauče socijalnim veštinama i komunikaciji jer je to važno i na najmlađem uzrastu, posebno u današnje vreme kada su okruženi lošim modelima ponašanja u društvu i u medijima. Deca upijaju sve i vrlo lako usvajaju nepoželjne oblike ponašanja. Zato je uloga  roditelja, vaspitača, učitelja i nastavnika,  a posebno pomenutih medija vrlo odgovoran posao.

Ono što je moj najvažniji zadatak je da, osim obrazovanja koje pružam mojim đacima, budem i podrška roditeljima u vaspitanju njihove dece, kako bi postali pre svega dobri i pošteni ljudi.

Da li su se deca promenila u poslednjih trideset godina i na koje načine?

Mišljenja sam da se deca nisu promenila. Promenili smo se mi odrasli, kao i okruženje u kome deca rastu. Deca i dalje vole iste svari kao i pre trideset godina. Vole igru, druženja, čarolije, bajke, zanimljive priče, vole da trče, skaču, pevaju, crtaju… Deca koja sve ovo nabrojano ne vole, samo nisu uspela da razviju sposobnost da to vole, jer nisu od odraslih dobila podsticaj na vreme. Današnji način života, prezauzetost roditelja, neshvatanje dečijih potreba glavni su krivci što današnja deca u velikom procentu nisu motorički vešta kao deca od pre trideset godina. Velika greška roditelja je i što detetu već sa godinu- dve u ruke daju mobilni telefon ili tablet. Dete vrlo lako i bez mnogo truda doživljava trenutnu senzaciju i radost igricom koju igra, a ustvari stagnira u psiho-motornom razvoju.

Znam da je roditeljima teško, da se vrlo hrabro bore za egzistenciju porodice i da su često umorni da bi se posvetili detetu na kvalitetan način. Ali ako propuste te ključne momente u razvoju dece i davanju primerenog podsticaja na psiho-fizički razvoj, taj momenat ode bespovratno i nemoguće ga je nadoknaditi. Roditeljstvo je najveća veština i umetnost koja postoji na svetu. Jer nas će po našoj deci pamtiti. Mi smo ono što će ona biti.

Do kog uzrasta bi roditelji trebalo da uče sa decom, odnosno do kog doba bi deca trebala da steknu samostalnost u učenju?

Samostalnost u radu i učenju je najvažniji cilj koji treba postići u obrazovanju deteta. Osamostaljivanje treba da počne od malena, još mnogo pre nego što dete krene u prvi razred. To se najbolje postiže kroz radno vaspitanje. Dete treba navikavati na određene obaveze koje su primerene uzrastu, počev od jednostavnih zadužnja. Da svoju obuću izuje i ostavi lepo složenu, da odeću koju skine sa sebe složi, da sredi razbacane igračke kada završi igru, da zategne prekrivač na svom krevetu, a kasnije da dobije jednostavnija zaduženja u kućnim obavezama: izbaciti smeće, ići u nabavku do prodavnice…Boravak u vrtiću će pospešiti radne navike, tako da bi polaskom u školu radne navike samo trebalo podržati. Važno je da izrada zadataka kod kuće ima “svoje mesto i vreme”, tj. razvijati naviku da se ti zadaci rade u “isto vreme, na istom mestu.”

Roditeljima mojih đaka savetujem da ne rade domaće zadatke sa decom. Naravno, mogu im pojasniti nejasno u samoj postavci zadatka, popričati sa njima o mogućim načinima rešenja, ali da svakako pokušaju da deci prepuste izradu zadatka. Moj posao kao učitelja je da pratim taj rad i ukoliko procenim da je potrebno da se roditelji uključe to i zatražim od njih. Ali onda roditelj od mene dobija tačna uputstva kako i na koji način da to uradi.

Ako od prve godine života navikavate dete da ima primerene obaveze uzrastu, postepeno ćete razvijati radne navike i dete će postati sposobno da se nosi sa obavezama koje su odgovarajuće za njegov uzrast, pa kasnije i sa obavezama samostalnog učenja.

Da li bi roditelji decu pre polaska u školu trebalo da uče da pišu i čitaju, da usvajaju strane jezike i sl, i da li će deca koja krenu u prvi razred bez takvog predznanja biti lošiji đaci i sporije napredovati?

Nisam pristalica da roditelji uče dete pre škole da čita i piše ukoliko ono samo ne pokaže interesovanje za to. Mnogo je važnije čitati mu i pričati priče. Onako kako su to nekada radili naši roditelji, bake i deke. Čitanje i pričanje priča razvija maštu deteta do neslućenih visina, bogati njegov rečnik, uči ga moralnim vrednostima…Postoji mnogo važnijih stvari na predškolskom uzrastu od znanja čitanja i pisanja. Pre svega da dete bude naučeno da ima sposobnost da svoju pažnju posveti bar 20-ak minuta nekoj mirnoj aktivnosti – crtanju, bojenju, slaganju slagalica, naučiti ga socijalno poželjnim oblicima ponašanja, da zna da kaže “dobar dan, izvini, molim te, hvala, mogu li”, da ume da veže pertle, da poštuje starije, da se samo obuče, da ima uredjen ritam obroka i spavanja i možda najvažnijoj veštini, a to je empatija.

Takođe je vrlo poželjno dete voditi u pozorište, bioskop, muzej, galeriju, šetnju, obilaziti istorijske i kulturne znamenitosti i objašnjavati mu primereno uzrastu sve ono što se tokom tih poseta i boravaka pojavi kao njegovo pitanje ili radoznalost.

I svakodnevno se sa detetom igrati, maziti, pokazivati mu ljubav i opet se igrati, maziti I pokazivati ljubav i opet se igrati…

Što se tiče stranih jezika, poznato je da deca na vrlo mladom uzrastu lako usvajaju I više jezika u isto vreme, ali I to je potrebno prepustiti detetovom interesovanju I nipošto ne sprovoditi ukoliko dete pokazuje otpor.

Deca koja znaju da čitaju i pišu pre polaska u prvi razred nisu u prednosti nad decom koja to ne znaju. Prednost imaju deca kojom su se roditelji bavili na pravi način.

Koliko vannastavnih aktivnosti je dovoljno/potrebno deci nižih razreda i koje biste Vi preporučili?

Ne postoji tačan broj kao neka vrsta preporuke. Sve je individualno i razlikuje se od deteta do deteta. Važno je pratiti detetova interesovanja i dati mu priliku da se oproba u što više aktivnosti. Naravno, kada izabere aktivnost, nije dobro dozvoliti mu da odustane posle nekoliko časova ili treninga. Dobro je postaviti neki dogovor koliko traje probni period i istrajati u tome da dete taj dogovor ispoštuje.

Jedna od čestih grešaka roditelja je što upisuju decu na popularne sportove, iako dete po svojim motoričkm sposobnostima još nije spremno za bavljenje tim sportom. U uzrastu od 7 do 10 godina deca bi trebala da se bave bazičnim sportovima – atletikom, gimnastikom, plivanjem ili borilačkim sportovima. Oni u tom uzrastu podjedanko rzvijaju motoriku celog tela i stimulišu ravnomerno sve grupe mišića.

Takođe je vrlo važno dobro odmeriti broj nedeljnih aktivnosti jer uz školske, redovne obaveze, detetu svakako treba ostaviti vreme u kome će moći da se slobodno igra i druži sa vršnjacima.. 

Koji nastavni predmet deca danas u školama nemaju, a Vi biste ga uveli?

Mislim da je u jednoj od reformi školstva potpuno pogrešno ukinut predmet Domaćinstvo. Naravno da je bilo potrebno osavremeniti ga, ali ako nešto današnjoj deci nedostaje, onda je to predmet koji bi ih učio veštinama potrebnim u svakom domaćinstvu i veštinama “domaćinskog vaspitanja”. Takav, osavremenjen nastavni predmet bi mogao da pruži široku lepezu veština potrebnih svakoj osobi koja želi da postane samostalna i spremna za život.

Često se može čuti kako deca danas ne čitaju ni lektire, a kamoli nešto više od toga, iako  Vi to uspešno demantujete svojim knjigama za decu i tinejdžere. Da li je problem u nedostatku dobrog književnog sadržaja za decu, ili o modelu ponašanja koji usvajaju posmatrajući roditelje koji sve manje čitaju?

Najveći problem  je u modelu koji ste pomenuli. Dete koje nema priliku da vidi roditelja koji čita knjigu ne može da usvoji model koji želimo. Deca najbolje uče upravo po modelu. Najvažniji modeli su roditelji, pa onda nastavnici. Kasnije u pubertetu to postaju i vršnjaci.

Privoleti dete čitanju i knjizi počinje još u najranijem detinstvu, čitanjem priča. Kasnije kada ono nauči da samostalno čita, potrebno je ponuditi mu odgovarajuće i zanimljive sadržaje. Naše kulturno nasleđe je bogato bajkama, koje deca neizmerno vole, ali i sjajnim delima klasika dečije književnosti.

Istina je da postoji mali problem i sa nedostatkom primerenih savremenih dela za decu, jer se često  dešava da je književno delo kvalitetno, ali da ne komunicira sa malim čitaocima, tj. da ga deca ne razumeju.

Jedan od najvećih neprijatelja navikavanja deteta na čitanje knjiga su i savremene tehnologije jer deci nude laku i uzbudljivu senzaciju kroz igrice, koja nažalost ne utiče pozitivno na dečiji razvoj.

Pravilnim pristupom od najranijeg uzrasta moguće je pobediti u ovoj borbi. Čarolije u knjigama su veće i moćnije od čarolija svih tehnologija sveta!

Kako da naučimo decu da budu srećna?

Da veruju u sebe i svoje snove. Da svakoga dana za “mrvicu” budu bolji i veštiji u onome o čemu sanjaju budni. Da svakoga dana u glavi puste delić “filma” u kome su ono što žele da budu. Kada prođe mnogo dana, meseci i godina “mrvice” će postati “gromade”, a film će postati “dugometražni” i stvaran. Da i  čak i kada menjaju snove i filmove u svakom budu glavni junaci.

Da je poštenje i “čist obraz” jedino što se u životu “računa”. Da je ljubav svemogući pokretač Vaseljene do samog beskraja. Da je ljubav sve što umeju. mogu  i znaju.

Šta je najbolji poklon koji bi roditelji deci trebalo da daruju za Novu godinu i Božić?

Samo jednu stvar, a to su dve stvari. Beskrajnu ljubav i podršku.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s